ŠOKAČKA KUĆA - AUDIO VODIČ

Kuinja

Dobro nam došli! Ja se zovem Eva, a kažu mi bab’ Eva. Stara sam, uuu, ma najbolje o tomu ne divanit. Rađe da vam kažem koju od ove naše lipotice. Napravita je malo potli Prvoga rata i raspada stare Austro-Ugarske. Pripadala je familije moje druge Mande, Jegrini njim kazali, a pisali se Andrić, a potli Matijević. Ona je potli udajom postala Kovačev. Tako se to krstilo uzduž i popriko, a ja evo opet odlutala u kolena i pokoljenja, nekate mi zamerit, jooj. Nego, eto, ova soba se zvala kujna el’ kuća. U njoj su po polica sudovi, ćupovi i kršovi za vodu, a u ćošu zemljeni šporjat. Za naše mladosti na njegov’mu mestu je bilo otvorito ognjišće. Šporjat je bio i naše „centralno“. U njemu se ložilo i grijalo veliku peć blatnjaru u prednje sobe, livo. Uniđite, pogleđite i nju!

Soba

Sve što viđete u velike prednje sobe nije tu eto tako, nego zato šta se tude radilo, jelo i spavalo. Kadgod bi se na banku – to vam je ova klupčica kraj peći – i zakunjalo. Soba je svitla, sa dva velika pendžera prema sokaku, i jednim prikim prema dvoru. Trebovalo je dana, a dan je bijo kratak, pogotovo u zimu kad se prelo na prelja i tkalo na stativa. Ni jest ne treba u tavnomu, pa su klupe i stolica – a tako smo mi stola zvali – uvik bile pod pendžeri’. Na zidova, prilike svetaca i raspelo. Nje smo, ko i lončariju, kupovali na vašara. U velike sobe obično su spavali stariji – gazda i gazdarica – i mala deca. Na postelja’ možete vidit’ domaće vankuše i ćilime ispod koji’ su ponjave za opravit postelj i debele dunje. Nisu više zime ko kadgot, al’ nek’ se nađe.

Kijer

Di sad stojite, i ona zadnja soba, to su kijeri, duša naše mladosti. Tu su spavali omladina, divojke i mladi oženiti parovi. U staro vrime, do oko ‘920-e, pod istim je krovem digod znalo živit više oženiti’ parova, i to se zvalo zadruga. Tako je svaki par imo svoj kijerak, sobu u koj’ se spavalo. El’ ne spavalo, haha, mladi smo bili, a sad stara divanim makaršta. U kijeru su, osim postelje, bili i šublici i sanduci, a u novije doba i ormani. U nji’ se čuvalo ruvo: rubine, to su bile ko dugačke bile košulje, pa otarci, danas bi kazali ručnici, pa svakake ponjave, ma svega je bilo! A znate čega ni bilo? Nijedan kijer ni’ imo pendžera, a ni peći. Grijala nas ljubav, jooj, da mi moj Stipa čuje!

Dvorište

Je l’ vam dosadna ova moja Eva? Nek ste vi došli malo i k mene. Ja sam Stipa, a za godine ću vam kazat ko i Eva – ne pitajte! Rađe da vas malo provedem našim dvorem. Stojite kraj bunara koji je u ‘na vrimena brez vodovoda moro bit’ pri ruke i kuće i blagu, kako mi na selu zovemo svu živad. Livo je letna kujna, a desno od vas, posrid dvora, stoju čardak i ‘ambar. Čardak je desno, napravit od letava, i u njemu nam stojo kukuruz. Livo, najeritim vracima i okrečit u bilo, je ‘ambar, spremišće za žito. Sa strane, di je kreč spadnit, možete vidit zida ispletenog od pruta. Iza čardaka i ‘ambara vidi’ćete i kočace. Jako je ovo gazdinstvo bilo kadgot.

Kolnica

Kadgod davno, za 19. vika, i ovo je bila kuća za ljucku čeljad. Pravita je kao nabijača, što će kazat, od nabite zemlje pomišane sa plevom. Krov joj od trske, zadnji taki u cilomu Topolju ili Ižipu, kako se naše selo kadgot zvalo, pa u narodu ostalo. Kad je napravita nova kuća ’23e, tude su uredite kolnica, štale za konje i marvu i komora za alat. Sad stojite u kolnice. Na zidu sa strane vesu amovi u koje su se konji prezali. S druge strane na zidu jaram za volove prezat, a prid vama stara kola, plug i sonice. Mili moji, nekad je zima stezala po dva-tri meseca! Ko što pesma kaže, tad upregni „konja dva, dva vatrena sokola, pa se sanjkaj noć i dan!“ Najbolje smo voljili konje, i lipa kola, a istom lipe divojke… Haha, nekate samo to prid Evom divanit. Recite da je didak Stipa divanijo od oranja i kočijaša koji su konje voljili toliko, da su i postelj držali u štale i tamo spavali. Živa istina!